да од неуропсихолога Кристијана Маркарта, који се већ 23 године бави истраживањем психомоторике, сазна како се ефикасно поправља рукопис код деце, како се он тестира и зашто писање руком не сме да устукне пред тастатуром. Овај стручњак Института за писану моторику из Минхена демонстрирао је протеклих дана српским наставницима уређај који подсећа на графички таблет, а заправо анализира рукопис и само писање. При томе, рукопис се не сагледава као „стил”, већ као „покрет”, а најважнији закључак своди се на то да деца, у
ствари, немају проблем с писањем, већ с покретом и временом. Компјутерски програм обрађује податке и даје извештај, па се отуд креирана анализа користи тако што се сваком ученику саветује шта да промени код писања како би поправио рукопис.
Ипак, сам компјутер није квалификован да одговори на питање да ли је писање руком превазиђено и колики је уопште значај рукописа.
Професор Макарт са своје стране тврди да иако постоје бројне користи од коришћења савремених технологија у образовању, не би требало допустити да „уметност” рукописа нес-
тане међу младим ученицима:
– Рукопис је суштински део академског путовања у раном узрасту детета, и то из више разлога. Најважнији је корелација између процеса писања и читања, који често иду један уз други.
Једноставно, док пишемо – читамо. Писање и читање су нераздвојни, од идентификације слова у речи до комплексније структуре реченица и синтакси. Значај писања за учење је такође питање процеса. Садржај писаног текста је боље представљен у нашој меморији. Уколико је младим ученицима писање превише тешко, већи део њиховог менталног капацитета се заузима
оним што је задато, чиме је креативност смањена, а отежан фокус на оно о чему се ради. Једноставно, течан рукопис ставља децу у бољу позицију да уче – поручује др Маркарт.
Овај експерт за фине моторичке вештине подвлачи да учење писања може бити напоран посао за децу, који се по сложености може упоредити са учењем свирања музичког инструмента. Многа деца која крећу у школу тако јако се концентришу да, нажалост, између својих малих прстију стежу хемијску оловку као ручну секиру: – Шаке се грче и брзо замарају. Деца губе ентузијазам за писање и њихов рукопис постаје нечитак занаставнике и родитеље. Истраживања су показала да неправилно држање оловке може да оштети дететове перформансе у школи и чак да доведе до здравствених проблема.
А шта можемо да урадимо како бисмо охрабрили течан и леп рукопис?
– Процес копирања слова алфабета, с нагласком на тачност, може бити тежак задатак за неку децу и тиме укорени отпор према учењу писања – каже Кристијан Маркарт. – Поред тога, константно успорено писање често може прикрити самоорганизацију аутоматских покрета писања. Уместо тога, требало би да се фокусирамо на развој образаца и моторичких вештина потребних за течно писање. Одрасли пишу брзо, течно и индиивидуално. Током процеса учења
слова алфабета су обрасци које је потребно трансформисати и персонализовати, како би се омогућило индивидуално и ефикасно писање. Као одрасли, можемо да видимо какао сенаш рукопис мења с расположењем. То је због тога што је процес аутома-
тизован за нас и омогућава нам више времена за размишљање и креативност. При учењу писања, недостатак креативности значи да је деци тешко да трансформишу дати алфабет у
стил рукописа с којим су најкомфорнији и најефикаснији, па стога и остварени уз најмање напора.
Професор Маркарт је 1998. године започео сарадњу са компанијом „Стабило”, јер и оловке представљају проблем. Идеја је била да пошто многе оловке нису правилног облика и величине за дечје руке, заједнички конструишу ергономичну, ону која помаже учењу:
– Пошто су важни и креативност и ефикасност, детету су потребне алатке које одговарају задатку. Ако му се свиђа хемијска оловка или оловка, биће спремније да је користи, чиме му се и писање чини лакшим. Тиме је ђацима омогућено да аутоматизују процес писања и више пажње посвете томе шта пишу, уместо како пишу. Пустите да дете нађе оловке које му одговарају, које су ергономски дизајниране да лепо пристају у његове мале шаке и које наводе прсте у правилан положај како би се умањила нелагодност. Чак је и боја хемијске оловке
важна, јер ако се деци свиђа, уживаће да је користе, водиће више рачуна о резултату и користиће је у дужем временском периоду. На крају, задатак писања је креативан и деци би требало показати на који начин рукопис нуди прилику да ономе што раде дају свој лични печат – саветује др Маркарт, уз напомену да се чињењем да задатак малишанима буде угодан показује и да технологија не полаже сва права на забаву.
Предавања професора Кристијана Маркарта одржана су у циклусу трибина „Школа по мери сваког ученика”, у организацији Савеза учитеља Србије, чији председник Петар Анокић износи нека лична искуства:
– Ја сам учитељ у ОШ „Стари град” и већ друга генерација мојих ђака користи „инструменте за писање” немачке фирме „Стабило”. Моја искуства су позитивна, нарочито с пенкалом под именом „Изи”, којe је подешенo за ђаке који пишу било десном, било левом руком. Њихов ру-
копис је много лепши, бржи, линија је течна и без прекида, нема брљања, ђаци су опуштени и могу да кажем да сам јако задовољан. Имам неколико ђака који имају проблема с моториком и за њих је ово изузетно важно. У одељењу од 20 ђака имам четири леворука. Пошто су код нас клупе појединачне, немају проблема с гуркањем, али је најважније то што им се дозвољава да слободно пишу левом руком, да нема притискa да се пређе на десну. Раније, када сам ја био мали, био је чест случај да се везује лева рука како се њоме не би писало. Међутим, наука је јасно дала одговор да то није питање руке, већ питање леве и десне хемисфере мозга и да је
„притисак на руке” у ствари „притисак на мозак – каже Петар Анокић.
Небојша Бугариновић
( Преузето "Просветни преглед" 18. april 2013. • broj 2577 (14) )
No comments:
Post a Comment